Њена спортска каријера кретала се муњевитом брзином. Од девојчице која се са рукометним правилима први пут упознала на часу физичког у основној школи, до државне репрезентативке са сребрном медаљом око врата. По завршетку играчке каријере, решила је да остане у рукомету, овога пута у другачијој улози, а са подједнаким еланом да своје огромно искуство пренесе на млађе нараштаје и пружи значајан допринос даљем развоју крагујевачког рукомета.
Марија Лојпур је попут реморкера, особа која својом неисцрпном енергијом покреће ствари са мртве тачке и усмерава их у правом смеру. Она нема намеру да живи на рачун старе славе, за њу је сваки дан нови изазов и ту своју јединствену ауру преноси на све људе у близини, подстичући их да увек дају свој максимум и буду најбољи у ономе што раде. Почетак ове деценије донео је процват рукомета у Крагујевцу. Мушка екипа Рукометног клуба Раднички окитила се звањем вицешампиона Србије, представљала је нашу земљу у регионалној СЕХА лиги и у два наврата играла четвртфинале Челенџ купа. Даме су освојиле две узастопне титуле првака Србије и један трофеј победника Купа Србије, уз учешће у бројним европским такмичењима. А онда, преко ноћи, као да је све одједном стало. Рукометни клуб Раднички кренуо је да клизи низ литицу, и то светлосном брзином. На крају сезоне 2015/16, мушка екипа је испала из Супер лиге, девојке су изгубиле борбу за титулу, а сам клуб је упао у вртлог финансијске кризе, којој се није назирао крај. Био је то период можда и највеће кризе рукометног спорта у граду на Лепеници. Срећом, група ентузијаста, на челу са Ставром Рашковићем, није дозволила најгори могући сценарио, па је лета 2016. године почела нова рукометна прича, овога пута на здравим основама и са дугорочном стратегијом, која је за циљ имала стабилизацију клуба на дуже стазе и формирање играчке базе од младих крагујевачких рукометаша и рукометашица, који би постепеним напретком вратили Крагујевац на велику рукометну сцену Србије. За реализацију овог комплексног задатка било је потребно одабрати праве људе, који добро знају како се постаје успешан спортиста и квалитетан човек. У тај профил се одлично уклапала Марија Лојпур, која је пред сам крај своје играчке каријере добила позив да се прикључи рукометној породици Радничког.
И заиста, Марија је неко ко врло добро шта је све потребно да би се постао велики спортски ас. Њена љубав према рукомету датира још из школских дана, када је по први пут имала прилику да се упозна са свим чарима овог спорта, који јој моментално освојио срце. Дилеме није било: мала Марија је по сваку цену пожелела да постане рукометашица. У петом разреду основне школе, на један час физичког васпитања дошли су тренери из Рукометног клуба Крагујевац и изабрали 5-6 срећних девојчица, међу којима сам била и ја. То исто вече после првог тренинга рекла сам мајци да желим да одустанем од фолклора и почнем да тренирам рукомет, присећа се својих рукометних почетака Марија Лојпур. Пролазиле су године, Марија је у међувремену завршила Прву крагујевачку гимназију и изразила жељу да упише ДИФ у Београду. Међутим, финансијски услови су је онемогућили у тој намери, тако да је уписала Економски факултет у Крагујевцу. Убрзо су Маријин таленат уочили људи из београдског клуба Раднички Југопетрол, који су пожелели да је доведу у своје редове. Била је то велика одлука за Марију и њену породицу, али је још једном љубав према рукомету преовладала. Млада Крагујевчанка је спаковала кофере и преселила се у Београд, где се по први пут сусрела са животом професионалног спортисте.
Дошла сам у Београд, у Цвијићеву на Црвеном крсту, где је био смештај за нас играчице из других градова. Такво заједништво и дружење, то је било стварно нешто невероватно. У почетку ми је наравно недостајала кућа и породица, али сам се брзо навикла, јер када нешто волиш, онда ти ништа није тешко. Услови за тренинг, саграчице, све је било феноменално. Ја сам била међу најмлађима у екипи и било ми је сасвим нормално да понесем лопте на тренинг, да донесем воду, понесем лепак итд. Тада се поштовала та хијерахија у екипи, што данас, нажалост, није случај.