Крагујевац је 6. маја 1818. године у манастиру Враћевшница проглашен за престоницу Србије. Овај предлог Кнеза Милоша нахијски кнезови су на Ђурђевданској скупштини једногласно прихватили. Крагујевац је изабран да буде „столица Србије“ из неколико разлога. Тадашња турска варошица имала је 193 куће и 378 пореских глава и заузимала је изузетно повољан географски положај зато што је одувек била раскрсница важних путева. Била је довољно удаљена од турских гарнизона који су били стационирани у Јагодини и Београду. Такође, близина планине Рудник на којој су почеле све претходне борбе уливала је сигурност Кнезу Милошу. Истовремено, Крагујевац је био подједнако удаљен од свих нахија у Србији. Град је тада имао готово чисто српско становништво и само једну турску породицу. Област Лепенице у којој се Крагујевац налази, као и околне нахије Гружанска и Јасеница, имале су хомогено становништво. У Крагујевцу, из којег је могао несметано да управља земљом, Кнез је имао највише личних веза.
Захваљујући престанку турске владавине Крагујевац полако престаје да буде балканска паланка и гради се попут модерних европских градова. Томе у великој мери доприноси становништво које се досељава, чиновници, трговци, знаталије, војска. И сам Милош може се назвати првим урбанистом. Дворски комплекс гради на брежуљку, западно од старе вароши, крај некадашњег пута ка Карановцу, данашњем Краљеву, између Лепенице и Ердоглијског потока. Варош добија две целине, по Милошевој замисли. Једна је резиденцијална и ту су стара Милошева придворна црква изграђена 1818-те са десне обале Лепенице, и кнежеви конаци опасани палисадима, дрвеном оградом од балвана. У другом делу града, уместо некадашње турске касабе, у којој је делимично сачувано неколико објеката, и Муселимов конак, код камене ћуприје, зграде се обнављају и Милош насељава занатлије, трговце и чиновнике и прави модерно трговачко насеље.
Кнез Милош је у ослобођеној Србији први издао наредбе да се граде и одржавају путеви и мостови. То је било итекако важно за развој града који је био раскрсница путава ка Горњем Милановцу, Тополи, тј Београду, Јагодини, Чачку, Краљеву, Крушевцу и Свилајнцу.
Проглашењу Крагујевца за престони град претходила су бурна историјска дешавања. После Другог српског устанка Кнез Милош Обреновић отишао је у Горњу Црнућу на Руднику где је привремено боравио са породицом. Турцима није веровао. У то доба још увек нису биле основане институције које је требало да штите српски народ. Иако је од августа 1815. до краја 1817. године као главни српски Кнез требало све време да буде у Београду под сталним надзором Турака он је из Београда у којем је било измешано турско и српско становништво стално бежао не верујући Турцима који су малтеретирали, вешали, пљачкали и набијали на колац Србе, често без икаквог разлога.
Поједини историјски документи указују да се Кнез премишљао између Пожаревца, Костолца и Крагујевца. Писмо књажевог секретара Димитрија Ђорђевића од 20 јула 1817. године потврђује да је Обреновић донео одлуку и да је у Крагујевцу почела изградња конака.
Проглашење Крагујевца за престони град, „столицу Србије“, имало је изузетан значај. Почиње свеопшти развој града у којем се оснивају најзначајније институције модерне српске државе.
Аутор текста: Снежана Милисављевић
(за писање текста коришћени су подаци из књиге „Историја Крагујевца“ Борише Радовановића
Инфо: ГТО Крагујевац